Košarica Narudžba

Bilderski kompleksi

10.06.2016
Luka Kuhar
Kada me pitaju jesam li ikada upoznao bodybuildera koji nije iskompleksiran, lako mi je odgovoriti potvrdno. No kada sam sebe zapitam mislim li da je početak bodybuildinga kod pojedinca često uzrokovan kompleksima - jednako lagano kažem da.
To je naravno samo moja osobna perspektiva, nikako garancija istinitosti ili neprikosnovena istina. Moje iskustvo s bilderima i bodybuildingom upoznalo me s tri vrste "početnih kompleksa" u ovom sportu.
 
1. Bio sam mršav k''o štapić
 
"Kada sam počeo s ovim imao sam 50ak kg i ruku opsega...." Kazat će neki bodybuilderi pozivajući se na svoje ektomorfske početke. Moj osobni slučaj također kreće iz istih, anoreksičnih dana. Naravno da sam i ja mislio da jedem puno i dovoljno, te da je sigurno nešto krivo s ogledalom i vagom - jer ja naravno sve radim pravilno. Onih 2 litre coca cole na dan, 2 velika obroka i jedan usputni uz neredovite treninge izvedene po najdebilnijim svjetskim principima, sigurno nemaju ništa s tim. Je li me smetalo? Svakako! Smetalo me često čuti primjedbe da izgledam kao da ništa ne jedem. Odgovarati na pitanja, je li sve u redu? Jesam li bolestan? Zašto sam tako mršav? Da li možda patim od depresije? Biti najsitniji u društvu, izgledati kao da Vam je vjetar opasni protivnik čvrstog stajanja na pločniku nije lijepo niti ugodno. A još kada Vam na to često skreću pažnju, postaje problematično. I onda krenu utezi. često ne iz vlastite želje za bodybuildingom već zbog dokazivanja suprotnog, zbog inata, zbog kompleksa koji je nabijen uz veliku pomoć okoline. Pokazat ću ja njima - rekao sam ja sam sebi jednom prilikom. Siguran sam da nisam jedini!

2. Bio sam deblji od susjedova traktora
 
"Znaš kakav sam bio, užas, 110kg - a ništa..." Reći će drugi bilder ukazujući na to da je već upoznat s grandioznim proporcijama, no u sasvim drugom smislu. Danas živimo u društvu kada debelim ljudima moramo stisnuti ruku i barem ih pokušati zagrliti govoreći im da je sasvim u redu što su debeli i da oni fit ljudi nisu normalni. No ne tako davna prošlost bila je jednako pogubna u suprotnom smislu, izvrnuvši ogroman broj "ogromnih" ljudi ruglu. Kako je ružno čuti uvredu na svoj račun kada ste mršavi, toliko je ugodno otprilike i u ovom slučaju. Još možda i gore jer, ako je mršavost opomenuta kao problem koji je nastao jer ne radimo dovoljno, debljina je sankcionirana zbog toga što radimo katastrofalno krivo, a nitko ne voli čuti da je njegov dosadašnji način života rezultirao katastrofom - popriličnih razmjera. Tako je jednako lako nabiti kompleks nekome zbog toga što se jako udebljao ili dobio na "nekvalitetnoj kilaži". Ima ih koji su u bildanje krenuli baš zato da bi sebi i drugima pokazali da mogu popraviti učinjeno i dokazati da znaju što rade kada stvarno prionu na posao. 
 
3. Bio sam nitko
 
Nekada nekome baš ništa ne ide! Kako lijepa- ružna rečenica. No, istinita. Kada ništa ne ide u životu, probate sami nešto gdje ne ovisite o drugima. Kada je sve zakazalo i nigdje se nismo iskazali, mnogi od nas okrenuli su se utezima kao svojevrsnoj terapiji. Bijegu od sranja i neuspjeha koje smo doživjeli. Našli smo ugodu u pomicanju tereta koji je drugima nepomična prepreka, jer nismo mogli protiv nekih drugih zapreka. Onda kada u životu stane, morate nešto pomaknuti, pa makar se radilo u 200 kila s točke A do točke B. Dobivamo na značaju bivajući iznimnima barem u tom području. Nema sramote u priznavanju da smo krenuli bildati jer drugdje nije bilo uspjeha, jer smo si izbili preostale karte i krenuli u otkrivanje nečeg novog. Možda je bio trenutak kada smo bili nitko, ali važniji je onaj kada zapravo otkrijemo kako postati netko. Ponekad je za to potrebno i nešto željeza!
 
Do Čitanja,
Luka Kuhar
Da bi mogao komentirati moraš se registrirati,
ako već imaš račun prijavi se! Registracija | Prijava

PREPORUČUJEMO